Svima nama je najvažnije da pri izboru polovnjaka nađemo vozilo koje je u dobrom stanju, s malo pređenih kilometara i s relativno ‘svježom‘ godinom proizvodnje. Cilj nam je da nas novi limeni ljubimac još dugo godina vjerno služi i da njime možemo preći što više kilometara. Danas kada cijene polovnih vozila rastu kao pečurke poslije kiše, još više moramo paziti kakvo polovno vozilo kupujemo.
Da skratimo, na puno stvari treba pripaziti, ali dva pitanja su ključna pri izboru kod većine kupaca. Koliko je vozilo prešlo kilometara i naravno godište automobila.
Ili da preformulišemo, koliko kilometara i godina je previše čak i kod kupovine polovnog. Kada je reč o korišćenju vozila, granica između korišćenja i zloupotrebe je vrlo tanka. Neki vlasnici su toliko pedantni da čuvaju sve račune koji se odnose na njihov automobil, bilo da se radi o promjeni ulja, punjenju goriva ili pranju.
Drugi postaju svesni potrebe za servisiranjem svog automobila tek kada se počnu paliti lampice upozorenja na kontrolnoj ploči. Većina vozača ipak se nalazi u nekoj zlatnoj sredini. Ali kada postoje dva slična automobila s različitim pređenim kilometražama, treba odabrati onaj automobil koji se bolje održavao, umjesto automobila s manjom kilometražom. Naravno, tu postoje određena ograničenja: automobil s 50.000 kilometara bolji je od onog s 300.000 kilometara.
Ali ako je razlika u kilometraži samo deset ili dvadeset hiljada kilometara, koji odabrati?
Da biste dobili predstavu o održavanju i istoriji servisa automobila od strane prethodnog vlasnika, najbolji izvori su stvarni računi za obavljene usluge ili zapis o obavljenim popravkama, navodi Jutarnji.hr.
Ako vlasnik nema te podatke, najbolje je taj automobil zaobići, jer ćete kupiti mačku u džaku. Ako sumnjate da je vozilo učestvovalo u nekoj vrsti nesreće i bilo oštećeno/popravljano, danas na internetu postoje mnogi specijalizovani portali, gde putem serijskog broja možete lako istražiti istoriju potencijalne kupovine, odnosno steći uvid u sve što je na njemu popravljano.
Takođe, nećete odriješiti kesu pre nego polovno vozilo predate mehaničaru od poverenja, kako bi on temeljitim pregledom ukazao na ono, ako postoji, što bi možda moralo da se popravi. S druge strane postoji problem kada vozilo dugo stoji. I na tu činjenicu treba pripaziti, jer iako vam se na prvu čini da je vozilo u dobrom stanju, ako je dugo stajalo, pa makar bilo i garažirano, na takvom automobilu će morati da se odrade mnoge radnje kako bi ga se dovelo u optimalno vozno stanje, što će vas dodatno koštati.
Ako automobil ima veliki broj pređenih kilometara (120.000-150.000 km), a vozilo je staro između dve do pet godina, onda se može zaključiti da ga vlasnik u većini slučajeva vozio po autoputu, što i nije, u slučaju da ga je vlasnik redovno održavao, nužno loša stvar.
Ona vozila koja se češće voze po gradu, dakle gradski automobili, mogu i s manje kilometara biti u lošijem stanju od limuzina koje su prevalile veliki broj kilometara po autoputevima. Vožnja kreni/stani, lošije saobraćajnice te češće vožnje gde se nakon što se upali motor vozila pređe mala kilometraža, mogu biti faktori koji će dodatno štetiti automobilu.
Niti jedan inženjer ne može da napravi automobil koji će voziti/trajati večno. Pa kada se sve sabere i oduzme, najbolja je kupovina polovnjaka starog do 10 godina te s manje od 200.000 kilometara.
Zaključak je da je kilometraža jedan od najvažnijih faktora pri kupovini polovnog automobila, ali ne i jedini. Zato je jasno da ono što treba da tražite je automobil s najmanjom kilometražom koju možete dobiti, koji je redovno održavan, koji nikada nije doživeo nesreću i koji je redovno korišćen. Nešto više kilometara nije faktor koji će nužno štetiti automobilu. Ono što najviše smanjuje kvalitet polovnog vozila jeste nebriga i loše održavanje.
Izvor: Jutarnji.hr
